Anegdote o pojedinim drevnim narodnim pesmama
Šta to nismo znali o pojednim narodnim pesmama?
1.Osam tamburaša
Malo je poznato da su autori jedne od najlepših
vojvođanskih romansi „Osam tamburaša“ Crnogorci – stihove je napisao slikar
rodom sa Cetinja Ratko Šoć, a muziku komponovao Kotoranin Milorad Minja Vučetić.
,,Pesmu sam pribeležio jedne letnje večeri 1975.
godine dok sam sedeo na terasi Petrovaradinske tvrđave i uživao u muzici t
orkestra Janike Balaža. Nastala je u dahu, stihovi su prosto navirali, pa zanet
tom muzikom i atmosferom gotovo da sam uskliknuo „zaustavite Dunav i kazaljke
stare, ovo je pesma moja i reka moje nade“. Tako je nastao i naslov, budući da
je taj orkestar i tada imao osam članova, baš kao i danas – objašnjava za
„Politiku” Ratko Šoć, koji je svoje stihove kasnije pretočio i u sliku
„Zaustavite Dunav“, a upravo je priveo kraju i rad na triptihu „Osam
tamburaša“, specijalno za predstojeću izložbu povodom njegove jubilarne
pedesete godišnjice slikarskog rada.
2.Pivljanka
Kako je nastala pesma ,,Pivljanka",o tome piše Gojko Knežević,a mi čitamo:
Kada je, nakon prerane smrti sestre Vinke Momir Koprivica napisao pesmu a pevač Božidar Ivanišević je doradio i mučicki oblikovao, nisu ni slutili da će ona postati opštenarodna pesma koja će se decenijama pevati među najpopularnijim pesmama na estradi, ne samo u Crnoj Gori nego i na čitavom prostoru prethodne Jugoslavije, više od tri decenije je balada "Pivljanka", u narodu poznatija po prvom stihu ,,Bolovala mlada Vinka, rodom Pivljanka..." Kada su je stvarali autori nisu ni slutili da će postati opštenarodna pesma. Tu nepoznatu priču o nastanku ove poznate balade čitaocima ,,Pobjede nedjeljom" otkriva autor teksta Momir Koprivica.
Nakon prerane
smrti moje sestre Vinke, u proljeće 1966. godine, posjetio me je poznati pjevač
Božidar Ivanišević, kome je bila znana njena fizička ljepota i duhovna snaga,
naročito sklonost ka pjevanju. U dužem razgovoru o njenoj prekinutoj mladosti,
posebno su na Božidara delovale moje reči da nisam imao sreću da se radujem
udaji sestre i zapevam njegovu pesmu ,,Sestra mi se udaje", koju je i
Vinka neobično volela i često pevala. Tu pesmu je, inače, Ivanišević posvetio
svojoj sestri udatoj za Pivljanina, a bila je učiteljica u pivskom selu Kneževici.
Zamislio se nad mojom sudbinom da sestri ne priredim svadbu... Nedugo potom
poslao mi je pismo i saopštio nameru da Vinki posveti pesmu. Pošto je znao da
sam pisao neke tekstove za melodije, predložio je da napišem i za ovu pesmu,
što sam jedva dočekao. Tekst je Ivanišević prilikom muzičkog oblikovanja bitno
dotjerao, tako da smo, praktično, obojica njegovi autori, iako sam na ploči
označen samo ja - priča Koprivica.
Božidar Ivanišević je pesmu ,,Pivljanka" prvi put otpevao na festivalu
narodne muzike ,,Ilidža 67". Za tekst je žiri dodijelio prvu nagradu, a
pjesma je u cjelini izvanredno prihvaćena. Već tokom manifestacije su je, seća
se Koprivica, svakodnevno pevali bezmalo svi učesnici festivala i publika.
Vinkin brat Miljan Koprivica dao nam je i fotografiju njenog spomenika, na
kojem je uklesano svedočenje da joj je spomenik i balada ,,Pivljanka".
Božidar Ivanišević je pjesmu ,,Pivljanka" prvi put otpjevao na festivalu
narodne muzike ,,Ilidža 67". Za tekst je žiri dodijelio prvu nagradu, a
pesma je u celini izvanredno prihvaćena. Već tokom manifestacije su je, seća se
Koprivica, svakodnevno pevali bezmalo svi učesnici festivala i publika.
Vinkin brat Miljan Koprivica dao nam je i fotografiju njenog spomenika, na
kojem je uklesano svedočenje da joj je spomenik i balada ,,Pivljanka".
Božidar Ivanišević je pesmu "Pivljanka" prvi put otpjevao na
festivalu narodne muzike "Ilidža 67". Za tekst je žiri dodelio prvu
nagradu, a pesma je u celini izvanredno prihvaćena. Već tokom manifestacije su
je, seća se Koprivica, svakodnevno pevali bezmalo svi učesnici festivala i
publika.
„Vinka je imala plave oči, bila je lepa. Izdvajala se. Volela je lepo da se oblači, peva i igra. Mladi su je voleli jako, a zbog ljepote i skomnosti imala je dosta udvarača. Volela je i da radi. Radila je sve poljske poslove, i ono što je mogla i ono što nije. Htela je, verovatno, da se dokaže – mlada, jedra, puna života“, priča sedamdesetčetvorogodišnji Momir, najstarije dete Danice i Blagoja.
Pravi pauzu ne da bi se setio Vinke, jer ona je njemu stalno
u srcu i u mislima, već da bi kontrolisao emocije.
Ne zna kako je to uopšte moguće.
„Razbolela se od lupusa, zapaljenja perifernih krvnih
sudova, rietkog oboljenja od koga oboli jedan među milion ljudi. Službovao sam
tada u Beogradu i doveo sam je kod mene da se leči. Nažalost, lekari su mi
rekli da je bolest teška i neizlečiva. Može se zalečiti, ali ne i
izlečiti. Nekoliko puta je dolazila u Beograd, ležala u bolnici, i čim joj
bude bolje vrati se kući, u Nedajno. Bolest je zvanično trajala oko godinu i
po. Kažem zvanično, jer je ona krila kada se razbolela. Nije želela da nam
kaže, valjda zato što je devojka, a moguće da je mislila i da to nije strašno.
Njena smrt sve nas je ’pokosila’. Imala je 25 godina i mnogo toga nije stigla
da uradi. Trebalo je i da se uda, ali smrt je preduhitrila njenu svadbu“, priča
čovek koji je zaslužan što je njegova sestra postala deo crnogorske muzičke
tradicije.
Vinkin verenik je bio u Pančevu i Momirova supruga
Zagorka javila mu je za zlu sudbinu njegove verenice. Poslala mu je i Vinkino
nedovršeno pismo, njemu upućeno.
„Tada je malo mladih ljudi umiralo. U selu je to posle
rata bio drugi slučaj. Kada je umrla, godinu dana se u selu nisu održavale
igranke i sijela. Otac je nakon Vinkine smrti živio još 14 godina, a majka
mnogo duže. Umrla je 1999. godine i imala tu nesreću da sahrani još jedno
dete. Lazar je umro u 44. godini, pet godina pre nje...Ali, držala se
hrabro majka. Ona je rodom od Jokanovića, takođe iz Pive, iz popovske i
oficirske kuće, pa je kao vojničko dete naučila da bude čvrsta, snažna.
Nikada je nisam video da plače. Plakala je kad je bila sama, dođemo kući i
zateknemo je suznih očiju“, priča penzionisani pukovnik koji živi u Pančevu.
Večni spomenik
„Kada je poslednje godine bila kod mene popularna je
bila pesma 'Sestra mi se udaje' Božidara Ivaniševića, koji je posvetio svojoj
sestri. Slušala je Vinka i plakala. Verovatno bi je to podsetilo na njenu zlu
sudbinu. Kada je umrla setio sam se njenih suza zbog te pesme i pomislio da
bi i ona volela da je ja njoj napišem “, priča Momir kako je nastala pesma
kroz koju Vinka i dalje živi.
Kada je Božidar, koga je Momir lično poznavao, došao u
Beograd, ispričao mu je sve o Vinkinoj sudbini i njegovoj želji da joj pokloni
pesmu.
„Božidar je kazao da to uradim i da mu pošaljem pesmu, a
on će je komponovati i izvoditi. Jedva sam čekao da se rastanem sa njim jer mi
je, čini mi se, istog momenta bila u glavi. Napisao sam je za dva-tri sata i
poslao Božidaru. Prošlo je dva-tri mjeseca, a on se nije javljao. Izgubio sam
nadu da će išta biti od pesme. Međutim, posle tri meseca pozvao me i kazao
da će napraviti divnu pesmu koju će izvesti na Ilidži 1967, godinu nakon
Vinkine smrti. To se i desilo“, kaže Momir.
Sestra i on, na Božidarov poziv, otišli su da prisustvuju
festivalu. Pesma je proglašena za najoriginalniju, a Božidar je dobio novčanu
nagradu u iznosu od stotinu hiljada dinara. Tada je u listu „Oslobođenje“
zabeleženo da je Božidaru kada je otpevao pesmu prišla „jedna devojka u
dubokoj crnini, Vinkina sestra, sa buketom cveća, da mu čestita“.
„Kako sam se tada osećao? Tužno...ponosno...ne znam.
Teško je to objasniti. Osetio sam se kao da sam joj toga dana napravio večni
spomenik. Njoj koja je volela život... Majci je bilo jako teško kada je čula
pesmu. U početku bi, nakon prve strofe, prestala da je sluša. Rekao sam joj da
ne treba da bude tužna, da se retko desi da neko bude opevan, da kroz pesmu
živi. Seta i tuga i dalje su bile sa majkom, ali je kasnije bila ponosna što
su za njenu Vinku čuli svi. Eto, od te daleke 1967. godine pesma se stalno
peva, a sa njom živi i sećanje na Vinku“, kaže Momir.
Gleda na Nedajno
Jovana Ćuković, rodom Koprivica, iz Brezana u Pivi, bila
je Vinkina rođaka, ali i drugarica. Ni danas ne može da povjeruje da Vinke nema
i kaže da niko ne može da shvati koliko je Vinka bila lepa, jer nijedna slika
nije mogla to verno da prikaže.
Bol za
nekim koga voliš ne prolazi. Samo raste. A, Jovana kaže da je sa Vinkom otišao
i jedan dio nje.
„Sestra i ja smo stalno bile sa Vinkom i njenom sestrom.
Samo nas je noć razdvajala. Moja je Vinka bila izuzetno lepa, mudra,
vredna, druželjubiva. Imala je sve najbolje osobine. Nije htela nikome da
kaže da je bolesna. Sećam se da sam to sasvim slučajno saznala. Čuvala sam
ovce blizu njihovog katuna i čula njenu majku kako tuži i u tužbi pominje Vinku
i bolest i njen strah da joj kćerka ne ozdravi. I danas pamtim svaku Daničinu
reč“, kaže šezdesetsedmogodišnja Jovana i izvinjava se što ni danas ne može
da zaustavi suze.
Bol za nekim koga voliš ne prolazi. Samo raste. A, Jovana
kaže da je sa Vinkom otišao i jedan dio nje.
„Kada god čujem pesmu oplačem je. Tada obavezno
pojačam televizor ili radio i vraćam slike unazad – sećam se svih dana koje sam
provela sa Vinkom. Setim se svih lepih trenutaka, a njih je bilo dosta. Setim
se i njene poslednje želje – da bude sahranjena u Nedajno, a da njen spomenik
okrenu ka selu kako bi stalno mogla da gleda rodni kraj. Želju su joj i
ispunili“, kroz suze priča žena koja je sa Vinkom čuvala ovce i brala cvijeće.
I ućuta.
Vinkin
brat Miljan Koprivica dao nam je i fotografiju njenog spomenika, na kojem je
uklesano svedočenje da joj je spomenik i balada ,,Pivljanka".
Večni spomenik
Gleda na Nedajno
„Kada god čujem pesmu oplačem je. Tada obavezno
pojačam televizor ili radio i vraćam slike unazad – sećam se svih dana koje sam
provela sa Vinkom. Setim se svih lepih trenutaka, a njih je bilo dosta. Setim
se i njene poslednje želje – da bude sahranjena u Nedajno, a da njen spomenik
okrenu ka selu kako bi stalno mogla da gleda rodni kraj. Želju su joj i
ispunili“, kroz suze priča žena koja je sa Vinkom čuvala ovce i brala cvijeće.
I ućuta.
Vinkin
brat Miljan Koprivica dao nam je i fotografiju njenog spomenika, na kojem je
uklesano svedočenje da joj je spomenik i balada ,,Pivljanka".
3.Tri livade
,,U Srbiji poslednjih 800 godina niko nije vrednovao tradicionalni zvuk Balkana kako je ovaj to zaslužio. Da nije bilo istoričara Miloja Milojevića, koji je u 19. veku skupio 10.000 pesama, za mnoge se ne bi znalo da su ikad i postojale. Naš narodni pevač je imao dugačke pesme, skoro priče, koje su trajale od pet do 15 minuta. Od njih su uzimali srž i pravili kafanske. Ona čuvena 'Tri livade' u originalu ima sedam strofa i na kraju devojka umire, a završava se tako što njen sanduk stavljaju na jednu od livada. Danas kada slušate tu istu pesmu vesela je da veselija biti ne može."
Autor beleške:Darko Macura
4.Kojim je to damama Toma Zdravković posvetio pesme?
-Legendarni boem i pevač pre 20 godina posvetio pesmu "Za Ljiljanu" tada mladoj glumici Ljiljani Blagojević!
Tako su ovekovečene Marija, Jelena, Sanja, Branka, Danka (posvećena tada popularnoj spikerki TV Beograd Danki Novović) i, naravno, Ljiljana! Njen identitet ostao bi do dana današnjeg nepoznanica za Tomine fanove da mlada glumica Kalina Kovačević nije nedavno, u emisiji ,,TV lica - kao sav normalan svet" Tanje Peternek-Aleksić, koja se emituje na Trećem kanalu, izjavila da "ne sluša narodnjake, ali da u kući ima jedan album Tome Zdravkovića, na kojoj se nalazi pesma ,,Za Ljiljanu", koja je napisana za njenu majku"!
Tragom ove rečenice kontaktirali smo Kalininu mamu, glumicu Ljiljanu Blagojević, koja nam je uz osmeh potvrdila pomenutu informaciju.
,,Tačno je, stihovi te numere posvećeni su upravo meni. Bilo je to davne 1982. godine (u vreme kada je gđa Blagojević, u braku sa dramskim piscem Sinišom Kovačevićem, rodila Kalinu, prim. L. G.), dok sam snimala popularnu seriju ,,Doktorka na selu", u kojoj je, između ostalih, gostovao i pokojni Toma. Verovatno sam mu bila draga i simpatična, pa sam ga inspirisala da napiše ,,Za Ljiljanu"-rekla nam je gđa Blagojević, kojoj, kao i svakoj Ljiljani, reči ,,Ljubavi su mnoge bile, kao vatra mladost planu, sve što osta od života, ja bih dao za Ljiljanu" mogu samo da prijaju!
-Legendarna spikerka, kojoj je posvećena pesma ,,Danka", priča za Kurir kako joj se udvarao Toma Zdravković i kako mu je odolela
Jedna od najboljih i najpoznatijih spikerki stare Jugoslavije Danka Novović ušla je i muzičku istoriju, završivši u legendarnoj pesmi Tome Zdravkovića. Bivša novinarka Televizije Beograd već nekoliko godina je u penziji i danas kaže da joj je, iako je svojevremeno bila besna što je poslužila kao inspiracija najvećem boemu narodne muzike, tek sada drago što je završila u pesmi:
Toma i ja smo se upoznali na koncertima i priredbama koje sam vodila po čitavoj
bivšoj Jugoslaviji, a na kojima je on nastupao. Zaista ne mogu da se setim kako
je došlo do toga da se
zaljubi u mene. Kad sam čula da mi je
Toma
posvetio pesmu, bila sam veoma besna...
Nisam shvatala koliko je to u stvari lepo i kako bi svako bio polaskan takvom
pažnjom.Toma
je, naravno, čuo da sam ljuta pa je došao i doneo mi 2.000 karanfila i drugog
cveća, koje sam odmah podelila po komšiluku. Mediji su od toga hteli da naprave
spektakl, ali vrlo sam jasno svima stavila do znanja da tu ne postoji nikakva
priča.
Kako je njegovo udvaranje dalje uticalo na vaš odnos?
Sretali smo se na putovanjima, i on je bio veoma pažljiv... Toma je bio jedan predivan i umetnik, i kompozitor, i pevač i, što je najvažnije-divan čovek. Jedan od retkih pravih boema, kakvi danas ne postoje. Znao je da popije, lumpuje i da poslednji dinar potroši na društvo. Naše druženje bilo je isključivo vezano za te koncerte i za manifestacije koje smo organizovali. Nikada se nismo privatno viđali. Imala sam svoje obaveze na poslu, imala sam dečka u to vreme, ali je i činjenica da je i ta pesma postojala i bila veoma aktuelna. Čim uđem u neku kafanu, orkestar odmah počinje da svira ,,Danku". U početku mi je malo bilo neprijatno, mada sam se vremenom navikla. Tek sada mi je mnogo drago i volim što je pesma meni posvećena.
Kako vam se još Toma udvarao?
Bio je jako stidljiv. Ta njegova platonska ljubav prema meni je više bila
obožavanje. Znao je da tu ništa neće moći da se dogodi, ali je uvek pokazivao
pažnju, recimo, kad idemo na put, uvek mi je nosio stvari. I ne samo što je bio
stidljiv, bio je i tužan... Stalno je tu bila prisutna i neka patnja, što se
vidi i u njegovim pesmama. On je, na neki način, voleo i što je patio, jer je i
to bio deo njega.
Kako su vaša porodica i okolina reagovali na to što vam se, u to vreme,
najpoznatiji pevač udvarao?
Moja majka je bila potpuno operisana od toga, kao i od činjenice da joj je
ćerka poznata. Za Tominu pesmu mi je govorila: ,,Pa, nemoj da se ljutiš. I
u istoriji i književnosti postoje takve priče". Meni je jedino smetalo da
me povezuju sa pevačima ili glumcima, jer mi to nije trebalo, dok je danas to
verovatno moderno.
Kako ste odoleli toj silnoj pažnji? Nijednog trenutka niste pomislili da bi
između vas nešto moglo da se desi?
Apsolutno ne. On nije bio klasičan udvarač. Jedno vreme sam čak bila ljuta i nisam
želela da govorim sa njim, i on je bio očajan zbog toga. Na jednoj priredbi je
klekao pred mene i rekao: ,,Dado, pa ti mene više ne voliš!" Bili smo
dobri drugari i ništa drugo tu nije postojalo. Jednostavno, mene pevači nisu
interesovali u tom smislu. I danas me ljudi često pitaju da li sam ja ta Danka
kojoj je pesma posvećena. Dogodilo mi se nekoliko puta, kad me zaustavi
policija zbog prekršaja, da se izvučem zahvaljujući ,,Danki". Sad mi
je drago što sam pesma.
DANKA ZA
DANKU Kako je u stvari nastala sada već legendarna pesma, Danka je saznala
tek nedavno:
To mi je tek nedavno ispričao Novica Zdravković. Toma
je došao jednog jutra u četiri mrtav pijan, ušao u svoju sobu i uz klavir počeo
nešto da lupka, i rekao: "Napisao sam najbolju pesmu na svetu, posvećena
je Danki". Novica mu je u šali rekao: ,,Je l' si ti normalan, njena braća
će te prebiti!" -priča Danka.Ona je tada bila u vezi sa Stanetom
Dolancom,a Toma je iskreno voleo.
DANKA ZA
DANKU Kako je u stvari nastala sada već legendarna pesma, Danka je saznala
tek nedavno:
To mi je tek nedavno ispričao Novica Zdravković. Toma je došao jednog jutra u četiri mrtav pijan, ušao u svoju sobu i uz klavir počeo nešto da lupka, i rekao: "Napisao sam najbolju pesmu na svetu, posvećena je Danki". Novica mu je u šali rekao: ,,Je l' si ti normalan, njena braća će te prebiti!" -priča Danka.Ona je tada bila u vezi sa Stanetom Dolancom,a Toma je iskreno voleo.
-Stihove „Hej, Branka, Branka, Branka, reci mi, Branka, ko je kriv zbog našeg rastanka” posvetio je bivšoj supruzi...
-Jedan od najvećih hitova legendarnog Tome Zdravkovića, pesma „Jelena“, posvećen je Beograđanki koja trenutno radi za brojne televizijske serije i šou programe.
Jelena Zdravković po profesiji je stilistkinja koja danas živi i radi u
Beogradu. Zaposlena je u jednom magazinu, na poslu je uvek okružena
glumcima, pevačima i rijaliti zvezdama, ali ih ne doživljava kao javne
ličnosti.
Ova Beograđanka priznaje da je kafana njena velika ljubav. Svog
sadašnjeg supruga Novicu Zdravkovića, inače rođenog brata Tome Zdravkovića, upoznala je na splavu.
– Bila sam na jednom splavu sa društvom gde je Novica pevao. Uživala sam
sigurno jedno dva sata u muzici, a da pevača nisam ni pogledala. Novica
je, inače, pevač koji ne pozira već uvek sedi sa gostima. U jednom
trenutku osetila sam nečiju ruku na mom ramenu, a kada sam se okrenula
pomislila sam da je ta ruka idealna za moju ruku – opisala je Jelena
sudbonosni susret sa suprugom u emsiji „Mojih 11000 priča“.
Novica i Jelena u braku su 28 godina i imaju sina Dušana.
Pesma „O, gde si Jelena“ nastala je, naravno, u kafani, a Toma ju je napisao kada se napio s Novicom.
– Novica i ja samo se zabavljali i jednom smo se posvađali, ja nisam
htela da idem negde s njim. On je otišao u kafanu i dobro se napio s
Tomom. Tada je napisao pesmu, a kao što sve velike stvari veliki ljudi
ostavljaju na salveti – i moja pesma je, igrom slučaja, nastala baš na
salveti – ispričala je Jelena Zdravković.
NOVICA ZDRAVKOVIĆ-,,Ljutio se što baš u svemu idem njegovim stopama, najviše zbog boemije. Ali kad me već doveo u kafanu da pevam, morao je računati na to. To je bilo vreme velikih, pravih boema. Nije to bilo piće zbog pića, već je u Tominom slučaju to bio deo njegove ličnosti, njegove životne filozofije. Bio je jaka i stabilna ličnost. Sedamnaest godina borio se protiv neizlečive bolesti. Borio se svojim pesmama, svojom ljubavlju prema ženama i životu"-setno priča Novica, potvrđujući da su sve Tomine pesme istinite priče.
,,Nikada ništa nije izmišljao, sve što je opevao stvarno mu se i dešavalo. Život je pisao pesme, a Toma ih je samo zapisivao. Zato su i danas veliki hitovi. Nema čoveka koji se u nekom trenutku svog žvota ne pronađe u Tominim pesmama. Bio je izuzetno emotivan i teško je podnosio ljubavne rastanke. Sećam se, kada se razveo od treće žene, Nade, deset dana bio je van sebe. Mnogo je suza proliveno dok nije nastala pesma ,,Nado, Nado". Eto, takav je bio moj Toma.
5.I sveštenici pišu pesme
6.Da li je Tozovac pisao ,,Ide Mile lajkovačkom prugom"?
Zanimljiva pesma. Ne zna joj se autor, a spada u retke kojima je bar približno moguće odrediti vreme nastanka.Ovu pesmu prvi su javnosti predstavili Tomislav i Andrija Bajić, svojevremeno veoma popularni pevači narodne muzike, rodom iz Jabučja, kod Lajkovca. Pesma je sigurno nastala između 1908. godine, kada je proradila lajkovačka pruga, odnosno kada je u Lajkovac stigao prvi voz ,,ćira" i 1954. godine kada su je Bajići prvi put čuli u Aranđelovcu. Ko zna ko je prvi otpevao. To možda nije ni najvažnije. Značajnije je da se peva do danas i još će se pevati.
Mnogi su se pitali ko je zapravo Mile koji se pominje u popularnoj pesmi. Povod za polemiku bila je tvrdnja književnika Mome Kapora da je Mile, ,,koji rizikuje da ga voz iz Valjeva zgazi k'o kišnu glistu", zapravo izvesni Mile Lazarević i da on nikada nije išao sam, već "sa jednim drugom", Milisavom Stojkovićem. Tu istinu Kaporu je, kako je naveo u svojoj kolumni, otkrio neimenovani "starac iz Lajkovca".Mile je išao prugom zbog toga što su u to vreme seoski putevi bili blatnjavi. Prugom se bez problema išlo po drvenim pragovima, šliperima, pa je obuća ostajala čista...
,,Kod nas u Lajkovcu, nema mnogo svetla na banderama, a i blatnjav je put, pa je Mile (Lazarević), kad bi se nakresan vraćao svojoj dalekoj kući, išao prugom da ne zaluta po mraku. A nikada nije išao sam, već sa jednim drugom, Milisavom Stojkovićem...", preneo je Kapor starčevo svedočenje.
Navode Mome Kapora su osporili i književnik Rodoljub Stepanović, rodom iz mioničkog sela Rakari, i elektroinženjer Aleksandar M. Milovanović, poreklom Ljižanin. Oni kažu da je za kolubarske seljake pruga bila "spas od blata iz kojih se ni zaprege nisu lako čupale", kao i da je "sem istine da Srbi u tom kraju jedu ribu samo kad poste, a to čine retko, sve drugo šegačenje sa Kolubarcima i seljacima".
Živan je jednom došao kod moga brata Andrije da na njegovom garažnom kanalu pogleda nešto na automobilu. Uz čašicu zapita Andriju:,,Zašto vi ne biste snimili onu pesmu: Ide Mile lajkovačkom prugom?" I ispriča nam ceo tekst. Pesma nije imala refren. Odmah smo rešili da je snimimo ,,da popunimo ploču". Nismo očekivali bum, jer je pesma lokalnog karaktera, vezana za nerazvijenu varošicu, poznatiju pre kao železnička raskrsnica, nego kao naselje. - kaže Tomislav Bajić.
Svratio jednom prilikom kod mene Predrag Živković Tozovac, pa posle nekoliko viskija preslušasmo novu ploču. Toza odsluša pesme, pa u svom šmekerskom stilu reče:"Burazeru, ono što ti i ja pevamo, slušaju svi, od portira do generala" i ode - kaže Tomislav.
Ubrzo pojavi se Tozovčeva ploča, a na njoj počasno mesto zauzela je ,,Ide Mile lajkovačkom prugom". Pesma je počela da se vrti na svim programima, ušla je u uvo slušaocima...
Tozovac je u pesmu ubacio refren ,,Suvo seno košeno(iz pesme ,,Suvo seno košeno" pevana po Kolubari posle rata, uzeo prvi stih i upotrebio ga kao refren), tekla reka kroz selo, a po reci riba plovi..." Sa tim refrenom, pesma ,,Ide mile lajkovačkom prugom" postala je još popularnija, pevljivija.
Mile je nadživeo legendarni voz ,,ćiru" i uzanu prugu, zbog kojih je ova narodna pesma i nastala - kaže Tomislav Bajić. - Pevaju je rado, na slavljima, veseljima, i današnje, mlade generacije. I svi se, redom, pitaju, ko je taj Mile što umesto putem ide prugom, kad je to opasno po život! I još mu gori cigara...
A ovo je bio pravi tekst te pesme.
