Greške u ,,Montevideu"
Sportski novinar Vladimir Stanković, autor knjige “Montevideo, Bog te video”, otkriva detalje iz filma koji se ne podudaraju sa istorijskim činjenicama.Nema čoveka koji ne zna ko su Moša i Tirke, ali nije uvek bilo tako…zahvaljujući filmu “Montevideo, Bog te video” Dragana Bjelogrlića “i žene su zavolele fudbal”, a sve je počelo tako što je sportski novinar Vladimir Stanković pre četiri godine objavio knjigu “Montevideo, Bog te video” u izdanju Lagune.
Stanković u intervjuu štampanom izdanju “Nedeljnika” otkriva da je
prezadovoljan što je ponovo lansirana priča o reprezentaciji, Moši i
Tirketu, ali da filmovi “Montevideo, Bog te video” i “Montevideo, vidimo
se” u sebi imaju par grešaka.
Na samom početku filma, kada mali Stanoje priča uvod vidi se
kako tramvaj prolazi ulicom. Ako malo bolje zagledate iza tramvaja, na
ulici nema šina. Šine nisu potrebne trolejbusu, ali tramvaju jesu. Pored
toga, ne vide se ni trola, ni žice iznad njega.
U nastavku te
scene, Stanoje prolazi ulicom koja je popločana identičnim kamenom,
savršenih ivica i sa geometrijski savršenim rasporedom. U to vreme u
Srbiji još uvek su ulice popločavane kaldrmom i ručno tesanim kamenom.
U sceni kada prvi put videmo Tirnanića, kako sa decom igra fudbal,
jedno dete nosi lepe platnene patike, pored gumenih opanaka i teških
kožnih cokula koje nose druga deca. Platnene patike su se pojavile tek
60-ih godina u SAD i Velikoj Britaniji.
U toj istoj sceni, dok
Stanoje čisti cipele Bošku Simonoviću, Dunsteru, i priča mu o Tirketu,
vidi se u pozadini višespratnica. To ne bi bilo čudno za Beograd u to
vreme da višespratnica nije od onih savremenih, ''serijski'' zidanih
zgrada, nakon drugog svetskog rata i godanama posle njega.
U
sceni kada se kafedžija Rajko i berberin Bogdan prepiru ispred kafane,
Tirke loptom pogađa kofu na prozoru iznad njih. Uprkos svim zakonima
fizike, kofa pogođena loptom ne ide od lopte u sobu, nego pada iz sobe i
poliva Bogdana i Rajka ispod prozora.
Uprkos tome što su u sceni
korišćeni automobili iz predratnog doba, u filmu se često vide stvari
kojima nije mesto u to vreme. Asfalt kao podloga za ulice se pojavio u
Srbiji tek neposredno pre Drugog svetskog rata, betonirani trotoari
takodje, a ivičnjaci su bili od ručno tesanog kamena, bez konusa prema
ulici i nisu svi bili istih dimenzija i savršeno slični jedan drugom.
Kada Milutinca pokupi devojka i krenu kolima ka gradu, pored puta se
vidi bandera. Da je bandera od drveta to ne bi bilo čudno, ali metalne
bandere su se u Srbiji postavljale tek dosta nakon završetka Drugog
svetskog rata.
Isti slučaj je i sa radijatorima. Radijatori su se
u Srbiji pojavili 1932. godine, i to samo u bogatijim kućama, kada se
otvorila fabrika u Zrenjaninu. Parno grejanje je tada bilo skupa
investicija za obične građane i široku upotrebu.
Tokom prenosa
jedne od utakmica, reporter na glavi ima moderne slušalice sa
aluminijskim delom koji spaja naušnice obložene finom tkaninom. U to
vreme slušalice su bile obložene kožom i imale su ili drveni spoj ili
spoj od metala, ali nikako aluminijuma koji je u to vreme bio mnogo
skuplji nego danas.
Čuveni Bogdanov Telefunken na kome prati
utakmicu ispred radnje nije postojao u to vreme. Taj model, Telefunken
40G, je počeo da se proizvodi krajem te godine, tako da je u Srbiju
mogao da dođe tek naredne 1931.
U tuči između fudbalera BSK-a i Jugoslavije, u jednoj sceni se vidi par klima urađeja na zgradi preko puta.
Bogati tast Mihajla Andrejevića, Andrejke, igra golf u Beogradu.
Pored toga što u to doba nije postao teren za golf nigde u Srbiji, on ga
igra i to sa metalnim štapovima koji su se pojavili tek 1935. godine u
SAD-u.
Staklene pepeljare su se prvi put pojavile u Francuskoj i
Nemačkoj, u bogatijim restoranima i hotelima 1934. godine, i bile su
napravljene od šarenog stakla. Pepeljare koje koristi Rajko u svojoj
kafani, više priliče nekoj kafani iz Srbije 70-ih godina prošlog veka.
Kada Tirke priča sa Rosom na kiši, dok ova sakuplja veš, njegova
kosa je mokra na početku razgovora, i šiške padaju na čelo. Par sekundi
kasnije, njegova kosa je suva, i šiške su mu pognute, da bi već u
sledećoj sceni, kosa opet bila mokra sa šiškama na čelu.
Za vreme utakmice sa Bugarskom, bele linije na terenu magično nestaju i pojavljuju se ponovo.
U završnoj sceni, kada se Tirke oprašta od Rose, vidi se da ostavlja
kofer pored sebe. Nakon razgovora, Tirke se okreće ka koferu, koji se
sada nalazi skoro 2 metra od njega, i korača ka njemu da bi ga podigao
sa zemlje.
“Film nije novinarstvo, u tom svetu postoje takozvane “dramaturške potrebe”, jer ponekad činjenice nisu dovoljne za zaplet, dramsku radnju, neophodni ritam filma… U tom smislu sam se pomirio s ‘odstupanjem od istine’ u mnogim situacijama”, rekao je Stanković i dodao da je za duh priče “nebitno da li je meč s Bugarima igran u aprilu, a ne pred put u Urugvaj (zapravo, igran je dva dana pred polazak, ali u Sofiji, s gotovo rezervnim timom, bilo je 2:2)”.Godine 1930. igrana su dva meča sa Bugarima! U Beogradu jeste bilo 6:1, ali se taj meč igrao u aprilu i nije bio sudbonosan kako je to prikazano u filmu. Drugi meč koji su te godine odigrale reprezentacije Jugoslavije i Bugarske igran je samo dva dana pred put za Montevideo i to ne u Beogradu već u Sofiji sa gotovo rezervnim timom. Meč je završen rezultatom 2:2 i nije bio kvalifikacioni jer se Bugari nisu ni prijavili za učešće na svetskom prvenstvu.
Jedan gol na ovoj utakmici, ako je suditi po filmu, dao je legendarni Milutinac (Viktor Savić), Milutin Ivković, potonji ugledni beogradski doktor, urednik časopisa „Mladost", saradnik narodnooslobodilačkog pokreta, kog su Nemci odveli u logor na Banjici i zatim ga, 23. maja 1943. ubili u Jajincima. Herojski podvig Milutinca na toj utakmici - to što je, iako odbrambeni igrač, postigao lep gol - ipak je samo filmski.
Jer, ne samo da Milutinac nije zatresao mrežu na toj utakmici, već on to nije učinio niti jedan jedini put u 39 mečeva koliko je odigrao za reprezentaciju Jugoslavije između 1925. i 1934. godine!
On dodaje šta još nije važno za tok filmske priče, odnosno otkriva greške. Evo nekih od njih:
Živković nije išao na put.
Reprezentacija nije putovala u Montevideo umesto Bugara, jer se oni nisu ni prijavili.
Pare nisu bile problem (sećate se kultne scene na kraju filma kada i navijači daju pare čisteći cipele po”višoj ceni” nego inače), jer je Urugvaj sve plaćao.
Tirke nije otkriven na Čuburi, on je počeo da igra sa 13 godina u SK Olimpija.Shvativši svoj talenat, ubrzo je napustio školu i potpuno se posvetio fudbalu. Sa 17 godina Tirke je debitovao za seniorski tim. Slično, u reprezentaciji je igrao od 1929. godine i u trenutku polaska za Urugvaj i on i Moša su bili već prilično poznati fudbaleri.Tirnanić je fudbal najviše jurio na terenima u Bara Veneciji, na desnoj obali Save. Tamo ga je spazio trener Radenko Mitrović i doveo ga u podmladak SK Jugoslavije. Nedugo potom, Tirke je odlučio da pređe u najljućeg rivala, BSK, gde je postao strašno desno krilo.
Još jedna nelogičnost u vezi sa fudbalskim putem i statusom Aleksandra Tirnanića i Blagoja Moše Marjanovića. U filmu, Moša je već uoči Mundijala velika zvezda, koja dobija pare po postignutom golu (na poluvremenu jedne utakmice, glumac Petar Strugar predsedniku kluba šeretski dobacuje „Jesi spremio menicu?"). U stvarnosti, BSK je tek posle Svetskog prvenstva, kada je fudbal u Srbiji pravio svoje prve profesionalne korake, počeo da daje platu nekim igračima. Moša i Tirke bili su, naravno, prvi na tom spisku, a zabeleženo je da je Moša primao 1.800 dinara mesečno, što bi po tadašnjem kursu iznosilo 32 dolara mesečno.Moša Marjanović jeste bio veliki igrač, ali je tek posle Mundijala počeo da zarađuje od pikanja lopte.
Gde su BSK i Jugoslavija igrali mečeve?
Najveći deo prvog filma sniman je na igralištu FK Dorćol, podno Nebojšine kule na donjem Kalemegdanu, a fudbalski komentatori (Slobodan Ninković i Srđan Todorović) ističu upravo ovo mesto kao mesto odigravanja velikog broja mečeva večitih rivala BSK-a i SK Jugoslavije.
U stvarnosti, ova dva beogradska kluba su do polovine 20-tih godina XX veka, susrete odigravali na tzv. „Trkalištu".Bio je to stadion koji se nalazio na uglu ulica Bulevara Kralja Aleksandra i Ruzveltove, na mestu na kome se danas nalazi kompleks tehničkih fakulteta. Upravo zbog izgradnje navedenih fakulteta, igralište je bilo srušeno, a klubovi su preseljeni na Topčidersko brdo. BSK je izgradio, za to vreme, velelepni stadion na današnjoj adresi Humska 1, dok je stadion SK Jugoslavije izgrađen na lokaciji današnjeg stadiona FK Crvena zvezda. Treba istaći da je stadion BSK-a koji je u to vreme primao oko 30.000 gledalaca smatran najvećim i najmodernijim stadionom na Balkanu tog doba.
 |
Stadion SK Jugoslavije |
Druga neoprostiva greška učinjena je u ekranizaciji jednog od susreta večitih rivala. Naime, fudbaleri BSK-a su na teren izašli u svojim, tadašnjim dresovima, plavo-belim sa tamnim šorcevima, dok se fudbaleri SK Jugoslavije pojavljuju u nekim bezličnim tamno plavim, teget dresovima. Dobro je poznata činjenica da je SK Jugoslavija od kraja I svetskog rata nastupala u crveno-beloj opremi (crveni dresovi i beli šorcevi).Kao veliki zagovornik ideje da su SK Velika Srbija, SK Jugoslavija, SK 1913 i FK Crvena zvezda suštinski jedan klub, nameće se pitanje, da li je (ne)namerna greška učinjena zbog prikrivanja istorije jednog drugog današnjeg kluba. Da li se time želi prikriti istorija o veštačkoj tvorevini zvanoj večiti derbi između Partizana i Crvene zvezde, s`obzirom da je izvorni beogradski i srpski večiti derbi duel BSK-a i SK Jugoslavije (OFK Beograda i Crvene zvezde, prim. aut.)? Zašto prekrajati istoriju i danas kada je prošlo 30 godina od Tita i 10 od Miloševića?
 |
SK Jugoslavija, SK 1913, FK Crvena zvezda |
Treća,ali ne i najmanje bitna greška učinjena je kod rezultata ekranizovanog derbija. Naime, u filmu je prikazan jedan od derbija te 1930. godine i završen je rezultatom 2:0 u korist BSK-a. Ukoliko baratamo istorijskim činjenicama, dolazimo do podatka da su te 1930. godine BSK i SK Jugoslavija odigrali ukupno pet večitih derbija, i niti jedan nije završen pomenutim rezultatom. Od pet susreta BSK je slavio u dva i to rezultatima 4:0 i 2:1, dok ostalih tri SK Jugoslavija rešila u svoju korist rezultatima 4:0, 2:1 i 4:1. Da li je bilo teško doći do navedenih podataka i iskoristiti još par sekundi filma za jedan pogodak fudbalera „crvenih“ kako bi se prikazala barem prava istorijska činjenica?
Hadži je bio punačak čovek.Dr Kostu Hadžija u filmu i seriji odlično igra Srđan Timarov. Ipak, „istorijski" Hadži nije izgledao kao Timorov. Dok je glumac u prilično dobroj formi, „pravi" Hadži je bio poznat kao punačak čovek.
Boško Dunster Simonović nije skupljao golubove – hobi mu je bila fotografija.Simpatični Boža Dunster u stvarnosti nije bio baš tako „smušen". Važio je za izuzetnog profesionalca i poznavaoca fudbala. Po zanimanju je bio arhitekta, ali se nikada nije bavio tim poslom već je svoj čitav život posvetio fudbalu.
Bio je golman, i čuvao je mrežu Srpskog mača a kasnije i BSK-a. Tokom igračke karijere postao je i fudbalski sudija. Postao je prvi srpski sudija koji je vodio jednu međunarodnu utakmicu. Bilo je to 1923. godine kada je u Bukureštu sudio utakmicu između Bukurešta i BSK-a. Prestao je da sudi zbog preloma noge koji je doživeo na sankanju.
Dragoslav Mihajlović Vampir nije bio fabrički radnik.Simpatični Vampir koji dobar deo prvog filma kuka na smene u fabrici i koji ima talenat za fino „otvaranje brava" (sećate se kako je pokušao da „skupi" novac za put?!) zapravo je, još dok je igrao fudbal, radio i kao policijski službenik!Na toj dužnosti je ostao sve do 1944. godine kada je napustio zemlju i nikada se nije vratio. Emigrirao je u Australiju i tamo se bavio trenerskim poslom. Umro je 1978. godine.
Bek nije bio jedini reprezentativac Jugoslavije u inostranstvu.
Iako je zaista među prvima otišao u Francusku i ostvario internacionalnu fudbalsku karijeru, Ivica Bek nije bio jedini fudbaler koga je na putu za Montevideo pokupila jugoslovenska reprezentacija.
U Francuskoj su se ekipi pridružili i Ljubiša Stefanović Leo koji se školovao u Briselu i Monpeljeu i sa klubom Set 1930. osvojio kup Francuske, kao i Branislav-Bane Sekulić koji je još 1926. godine napustio Jugoslaviju i već imao status velike internacionalne fudbalske zvezde u momentu kada je krenuo na put za Urugvaj.
Na inauguralnom Mundijalu učestvovalo je samo 13 reprezentacija, od čega devet sa američkog kontinenta i četiri iz Evrope. Četiri britanske reprezentacije nisu imale pravo nastupa pošto u to vreme uopšte nisu bile članice FIFA, a mnogi nacionalni savezi odbili su pozive iz protesta što se turnir ne održava u Evropi ili navodeći tronedeljno putovanje brodom kao hendikepirajući faktor u odnosu na američke selekcije. Evropu su tako predstavljale Francuska, Belgija, Rumunija i Kraljevina Jugoslavija.Svi Ostrvljani (Engleska, Irska, Škotska i Vels) složili su se da bojkotuju prvenstvo zbog stava FIFA da mogu da učestvuju i igrači koji profesionalno igraju fudbal. Engleza je na šampionatu, ipak, bilo, u dresu selekcije Sjedinjenih Država gde je tada bilo normalno da igrači budu plaćeni.
Utakmica Urugvaj-Jugoslavija
Lopta je, posle jednog udarca ka golu Jakšića izašla iz terena, neko od
fotoreportera ju je vratio, a Urugvajci postigli gol. Brazilski sudija
Rego gol je priznao, a do kraja igrači koje je vodio inž. arh. Boško
Simonović nisu imali snage da se vrate. Bilo je 6.1 za Urugvaj, a ostala
je zabeležena izjava tadašnjeg selektora, “Odličnom urugvajskom
timu ne bi odolela nijedna evropska reprezentacija. Sudija nije bio
objektivan, ali bi realan rezultat bio 4:2 za Urugvaj”.Crnci koji su prikazani u filmu kao reprezentativci Urugvaja,u stvarnosti nisu ni igrali za Urugvaj.
Kraljevina Jugoslavija je na Prvom svetskom prvenstvu u Urugvaju, u Montevideu zvanično podelila treće i četvrto mesto sa reprezentacijom SAD i bila je najbolje plasirana od svih Evropljana. Utakmica se za treće mesto nije igrala, ali po nepisanom pravilu, treće mesto je pripalo ekipi čiji protivnik iz polufinala osvoji titulu. To je u ovom slučaju bila Kraljevina Jugoslavija, a titulu je poneo Urugvaj, koji je pobedio Argentinu sa 4:2.
Izveštaj FIFA tehničkog komiteta za Svetsko prvenstvo 1986. je uključivao i retrospektivu plasmana svih reprezentacija na prethodnim svetskim prvenstvima; ovaj izveštaj je naveo da je SAD bila treća a Jugoslavija četvrta,a tu praksu je FIFA i nastavila. FIFA se rukovodila time da su ekipe SAD i Jugoslavije imale isti broj pobeda i poraza na prvenstvu (2:1), ali je SAD imala bolju gol razliku. 7:6 (+1), a Jugoslavija 7:7 (0), tako da FIFA zvanično uzima SAD kao trećeplasiranu na Svetskom prvenstvu 1930.
Naši fudbaleri su se tek posle mesec dana vratili u Beograd, a na želesničkoj stanici im je priređen doček od preko 5000 navijača koji su fudbalere nosili na ramenima Balkanskom ulicom sve do Terazija. Beograđani su tada spevali pesmu „Montevideo bog te video“.
U finalu, iako su na poluvremenu Argentinci vodili sa 2:1, Urugvaj je pobedio sa 4:2 i dvema olimpijskim titulama dodao i prvu svetsku što je naciji priuštilo nekoliko dana velikog slavlja i obezbedilo večno mesto u sportskoj istoriji.Iako su argentinski navijači tada mirno napustili teren,bili su nezadovoljni suđenjem i ogorčene mase navijača kamenovale su ambasadu Urugvaja u Buenos Airesu. Odnosi dve zemlje postali su krajnje zategnuti i ostaće takvi narednih decenija…
U
finalu, iako su na poluvremenu Argentinci vodili sa 2:1, Urugvaj je
pobedio sa 4:2 i dvema olimpijskim titulama dodao i prvu svetsku što je
naciji priuštilo nekoliko dana velikog slavlja i obezbedilo večno
mesto u sportskoj istoriji.
Finale
je odigrano 30. jula, pred oko 100.000 gledalaca na stadionu
"Centenario”, na kom Urugvajci i danas organizuju internacionalne
mečeve. Zbog sukoba oko lopte sa kojom će se igrati FIFA je donela
"solomonsku odluku": prvo poluvreme igrano je loptom Argentinaca, a
drugo onom koju su predlagali Urugvajci.
Argentinci su bili
nezadovoljni suđenjem a ogorčene mase navijača kamenovala su ambasadu
Urugvaja u Buenos Airesu. Odnosi dve zemlje postali su krajnje zategnuti
i ostaće takvi narednih decenija… - See more at:
http://www.nadlanu.com/pocetna/vodic/filmovi/montevideo/Zasto-je-prvo-Svetsko-prvenstvo-u-fudbalu-odrzano-bas-u-Urugvaju.a-182222.844.html#sthash.SIgzG5uZ.dpuf
U
finalu, iako su na poluvremenu Argentinci vodili sa 2:1, Urugvaj je
pobedio sa 4:2 i dvema olimpijskim titulama dodao i prvu svetsku što je
naciji priuštilo nekoliko dana velikog slavlja i obezbedilo večno
mesto u sportskoj istoriji.
Finale
je odigrano 30. jula, pred oko 100.000 gledalaca na stadionu
"Centenario”, na kom Urugvajci i danas organizuju internacionalne
mečeve. Zbog sukoba oko lopte sa kojom će se igrati FIFA je donela
"solomonsku odluku": prvo poluvreme igrano je loptom Argentinaca, a
drugo onom koju su predlagali Urugvajci.
Argentinci su bili
nezadovoljni suđenjem a ogorčene mase navijača kamenovala su ambasadu
Urugvaja u Buenos Airesu. Odnosi dve zemlje postali su krajnje zategnuti
i ostaće takvi narednih decenija… - See more at:
http://www.nadlanu.com/pocetna/vodic/filmovi/montevideo/Zasto-je-prvo-Svetsko-prvenstvo-u-fudbalu-odrzano-bas-u-Urugvaju.a-182222.844.html#sthash.SIgzG5uZ.dpufSve ove “greške” u filmovima Stanković razume, ali jedna mu mnogo smeta…
“Dežurna ‘pljoska’ u džepu novinara Bore Jovanovića koji u životu nije popio alkohol”
U filmskom serijalu se takođe vidi da naši fudbaleri igraju u crvenim dresovima,a oni su igrali u plavim,još te 1930.godine.Sledi dokaz.U crvenim dresovima su naši reprezentativci prvi put zaigrali 1954.godine,što se može videti u linku ispod slike;i to su im bili rezervni dresovi,a plavi su im i tada bili standardni.Pre i posle toga,naši igrači su nosili plave dresove kao standardne,a bele kao rezervne,te se postavlja pitanje,DA NIJE MOŽDA REDITELJ CRVENO OPREDELJEN!?
Takođe,u filmu i kasnije serijama vidimo Brazilce u žutim dresovima,a oni su tada igrali u belim dresovima,i tu boju su koristili do 1954.godine;tek tada prelaze na žutu boju,u kojoj ostaju do današnjih dana.Slede dokazi u vidu slike i linka ispod nje.
Jedan od propusta i scenariste i reditelja,bio je i taj,što formacija i sastav tima naše reprezentacije nisu prikazani,kao ni ostalih timova.Slede u prilogu slika sa linkom,naša reprezentacija iz tog doba.
%20-%20ShareMyTactics.com.png)
Ono što je apsolutni hit bilo i u filmu,ali i u serijama,jeste da Hrvati nisu hteli da igraju za zajedničku reprezentaciju.Ovo je notorna laž,jer ih je bilo čak 9 Hrvata u reprezentaciji kraljevine Jugoslavije 1930.godine na svetskom prventsvu u Urugvaju;sledi link kao dokaz.
https://www.national-football-teams.com/country/271/1930/Yugoslavia.html
Klikom na gornji navedeni link,možete videti ne samo kako su se zvali ti Hrvati,već i gde su rođeni,i za koje klubove su tog momenta igrali.
Na kraju ovog serijala,konkretno u seriji ,,Montevideo,vidimo se",može se videti kako su jugoslovenski i američki fudbaleri odigrali meč ispred hotela,napravivši stative od putničkih kofera,što je takođe omalovažavanje i naših i amričkih tadašnjih fudbalera.Stvarnost je bila znatno drugačija;da vidimo šta Wikipedia kaže.
